Предизговор

Ова прича је почела свој живот пре нешто мање од годину дана. Од тада до данас, што због моје лењости, што због жеље да буде интересантна ономе ко је буде читао, слагање речи и реченица се одужило. У сваком случају, оно што је сада пред вама је за ваш ужитак, мишљење и по неку критику. Хвала.

Те ноћи у купеу ноћног воза први пут сам путовао у једно другачије и неистражено стање духа. Нестајало је време или сам заправо нестајао ја. Композиција воза се вијугала кроз индустријску зону на ободу града пробијајући се ка главној станици. Загледан кроз прозор, сву моју пажњу је отело мастиљаво небо изнад хоризонта. Као свечано размакнута, завеса облака је приказивала драму звездица које су дрхтале своје светлуцаве рецитације наспрам меланхоличног Месеца.

Још двадесетак минута до станице. Полупразан вагон, а кроз чисти масивни прозор преноси се идеја о звуку џез клавира из неког малог кафеа. Евоцирају се сећања на један други живот. Живот који је престао да постоји на одлазном перону. Један нови се десантно пробијао право у срце. Осећам да кроз тело ми пролази мекани поветарац, вибрира у мени док прати пријатни звук шина које клизе под точковима. Све што ме интересује у овом тренутку је отварање врата, први удах, први мирис. Била је то ноћ првог доласка у Брисел.

Нови пејзажи се стварају иза фабричких кровова где се извијају силуете зграда. Бојажљиво се купају у светлу високе позорнице не очекујући писак воза. Кровови зграда изгледали су као нема лица публике која приметиш тек онда када се усред представе тргнеш и осврнеш око себе. Месец је био маркантно оштар, свечан и никада није светлео изражајније.

Док сам се борио са торбама и извлачио кроз долазни перон, мислио сам на небо и звезде. Како ће изгледати без да их гледам иза стакла, када почнем да делим исти ваздух? Да ли ћемо се разумети онако како сам умео да причам са онима које су остале кући? Оне моје су домаће, са њима могу лако. Не знам да ли ћу успети са овим страним да проговорим. Мермер, стубови, покретне степенице, врата, газим крупну калдрму. Крочио сам.

Као када први пут пливаш у мору после неког времена, захватиш мало воде устима да осетиш колико је слана. Претурам осећај по језику, умерено слатко. Дубоки удах да ноздрве напуним, мирише на црно белу фотографију драге особе. Мирише на прошлост у коју не желиш да се вратиш, али је волиш. Младост запертлана у разгаженим патикама хвата корак. До хотела ме је пут некако сам навео. Тамо ме је малени кревет већ распремљен чекао, а следеће јутро се најављивало одмах иза јастука. Завеса од капака се спустила.

Први сан, и тај први дан сам доживео. Дух, тело и срце су, свако својом трасом, тумарали и испуњавали своје жудње. Сумрак, малени сквер и ја смо ту. Тек када је уследио почетак краја овог дана почео сам да дохватам своје тројство. На крају тог дана прсти су ми већ били сасвим промрзли. Тако се плаћа ујам за руке стално ван џепова зарад фотографисања. Прошло је осам и по сати од када сам отисак оставио на прагу испред хотела. Прсте више не осећам. Шаку не могу да савијем у песницу.

Хитро се пожурујем ка хотелу. Присећам се да се у близини налази кафе из кога сам данас започео дан. Идеално место да закључим све своје утиске.

Не могу да се оријентишем у ком правцу је хотел. Трудим се да извадим телефон из џепа, али су прсти толико хладни да не осећам да ли сам напипао телефон или руб џепа. Борба прелази у рововски став из кога нема напретка. Шта је забога са овим фармеркама?!

Џепови изгледа воле да сарађују само када је њима ћеф или када треба да се плати.

Некако, више из срда него из упорности, успевам да извадим тај мрачни прозор у свет кога сви држимо по џеповима. Картографија ме услужно обавештава да је до хотела двадесетак минута хода. Прва улица десно и онда само право.

Ходао сам крупним корацима. Пут сам прешао за свега десет минута. Да сам ишао мало брже, неко би то кретање окарактерисао као трчање. Препреке од грађевинских радова и пролазника сам хитрим маневрима избегавао, а корак сам пружао све дуже. Нешто ниже указао се крај улице. У том погледу који се пружа низ реку људи, видим како са собом поносно носе чисте нове торбе познатих имена. У торбама носе своја слатко стечена задовољства, коцкице шећера које су платили својим временом. Видим крај. Стижем. Летим.

На ушћу двеју улица долазим до познатог семафора. Четири траке саобраћаја, иза њих острво, а затим још две. Сада је предност за пешаке. Претерано обазриво прелазим до првог острва, сигнал се мења, али одлучујем да храбро прескочим наредна два метра. Забога, ко није читао Хајдуке и хтео да буде Јованча! Не напушта ме Нушић, а ни ја њега. Последњих пар корака дочекују ме закривљени зидови чисте зграде са тешким прозирним вратима. Тежина тих врата је сигурно метафора архитекте да се мораш помучити за свако добро место у животу. Или су једноставно заборавили да их подмажу.

Отварам и улазим. Дугачак ред се формирао до самих врата. Топао талас се одмах осети на образима. У ваздуху пливају цимет, ванила и арабика. Испред мене је пет или шест особа окренутих лево, посматрају излоге са мафинима. Супротно од излога, у реду столова одвојених од великих прозора браон кожним клупама, седи једна девојка. Потпуно сама. Обузета својим мислима, као да је на бини где врло аргументовано објашњава своје ставове.

Њена опуштена танка смеђа коса се благо свија око врата. Уиграни праменови не умањују њену ведру боју лица која употпуњује сплет топлог погледа и кафом благо обојених танких усана. У оштро испегланој сивој кошуљи и плавим фармеркама са исцепаним коленом она одскаче од других гостију. Плава фасцикла коју је спустила лево до ње делује осредње испуњена папирима. Задубљена, чита некакав скрипт испред себе. На малом округлом сточићу реченице подвучене, прецртане, заокружене, истакнуте… Разне боје, разне дебљине линија. Прелази страну по страну.

Бестидно је посматрам у нади да ће ми ухватити поглед и да ћу, како доликује, онако кукавички, погледом се правити да гледам негде лево у излог с мафинима. Међутим, нема капитулације. Она не скида поглед са стола и помно чита. Примећујем да док окреће страну за страном, све се више нагиње напред. Ред у коме стојим се не помера. Ко ли га опструира?

Између излога и улазних врата налази се пролаз до дела у коме седе млади парови са децом и један жарко заљубљени пар. Дохватио сам флашу воде из корпе и настављам да чекам. Док је држим у шаци, осећам топлоту која ми загрева дланове и буди крв у прстима.

Замишљен, разрађујем идеје шта бих урадио уколико ми ухвати поглед. Могао бих одважно да наставим да гледам право у њу. Или да јој намигнем. Или да се правим да колутам очима јер ред никако да се помери. Ипак, логична опција би била да брзо бацим поглед у страну као да сам сасвим случајно прелетео погледом преко ње.

Да, гледаћу у осветљени знак паркинг сервиса који се налази споља, али у њеном правцу. Тако ћу периферно ипак моћи да...

О не, ухватила ми је поглед! Погледај било где! Ето, видиш како лепо изгледа овај зид, фин неки малтер. Провери сада. Јесте, престала је да гледа. Нема последица. Сви смо читави. Сада се лепо окрени ка излогу и гледај те сендвиче и кроасане.

Док се тако борим сам са собом, као оној у песми Парног Ваљка, у мојој глави се свађа гомила људи. Ни та пецива, ни тај топли амбијент, нити она што тамо седи, нико не помера овај проклети ред. Хоће ли се неко мрднути?

Читам цене ценовника по ко зна који пут. На крају пулта, коначно нешто се дешава. Плава девојчица са качкетом у тексас јакни преузела наруџбину. Своју, за другарицу, за још једну другарицу, за друга, за тетку из Брижа. Баристи је било потребно јако дуго да смућка тај колумбијски гранде мокаћино лате са карамел сирупом. Ред почиње да се креће, муштерије у страху од чекања уздржавају се од компликованих поруџбина.

Дошао сам на ред. Са ценовника наручујем највећу могућу шољу чаја од хибискуса, зато што друге две опције делују мање привлачно. Враг га однео, нисам нешто посебно расположен за хибискус, али ми толико стало да загрлим ту ужарену шољу.

На моје благо кисело лице бариста ме упита да ли ипак желим камилицу. Добри човече, да, желим! Добијам чак две кесице камилице, поносно плаћам и упућујем кораке ка првом слободном месту. Баш поред ње има једно, само једно, празно место са маленим столом на коме стоји њена фасцикла. Прилазим и полако повлачим сто да направим место за себе. Она без погледа подиже плаву фасциклу, пребацује је на десну страну и наставља да чита.

Спуштам се, стављам шољу на сто и раскопчавам дугмета на капуту. Удаљен свега на један случајан покрет подлактицом, размишљам да ли бих смео да јој украдем мало пажње и времена, јер за друге крађе нисам способан. На дубокој папирној чаши исписано је име, зове се Роса. Као ружа, као роса, као руменило, њено име се уплиће у моје комадиће мисли. Свијам дланове око шоље чаја и поново осећам прсте.

Данас сам успео да сакупим неколико правих папирних разгледница. Обзиром да сам ту преко викенда, ни једна пошта у граду није радила. Из торбе сам извукао лаптоп и поставио га испред себе. У тренутку док сам отварао лаптоп, успео сам да углавим неколико разгледница у сам рачунар. Ухвативши њен поглед док сам склањао разгледнице са тастатуре, сасвим непосредно сам јој рекао да тражим пошту и информације о маркама. Док уносим појам који тражим, схватам да сам проговорио. Моја уста су сада жива, померају се и говоре. Погледала ме је благо и наставила да се бави својим темама, није рекла ни реч. Са друге стране, није ни устала и отишла.

Када су бране потопљене и речи претекле, хтео сам да откријем којим током ће се кретати ова бујица. Питам је одакле је. Из Шпаније, али тренутно живи у Пољској, а у Бриселу је због факултета. Студира учитељски, а баш вечерас полаже испит, стога и сви ти папири испред ње. Поверава ми се да је мало нервозна. Предухитрен њеним меканим енглеским акцентом, одлучујем да се представим, јер објашњавати да сам сазнао за њено име гледајући у шољу не звучи најбоље. Причам јој о својој земљи, разлозима откуд ја баш ту поред ње вечерас. Насмејала се, а њен топао осмех је за степен подигао температуру просторије. У истом смо сосу, каже.

Студије приводи крају, а када их оконча волела би да се врати у Шпанију, негде јужно од Севиље. Можда у близини Гибралтара, можда Цадиз, да тамо предаје. Док све то говори покушавам да упамтим њену боју гласа, боју очију, покрете тела... Знам да ћу их изгубити оног тренутка када поново сретнем јастук свог кревета. Желим да је доживим овога трена онакву каква јесте. Чак и да тај разговор буде без икаквих промена на свету, промена постоји, јер она је вечерас за мене направила сву разлику.

Срећа у несрећи је вест да се маркице могу купити у обичним трафикама, а најближа се затвара за петнаест минута. Објашњавам ситуацију, поздрављамо се и желим јој срећу на испиту. Знам да тај поздрав ће бити један дугачак, јер после њега неће бити других. Узимам све своје трагове, пуним торбу сећањима и опраштам се не знајући да јој пренесем колико ми је било драго да се макар на кратко пронађемо на истим таласним дужинама.

У повратку из продавнице размишљам да се вратим, да разменимо бројеве, да се можда некада поново догодимо једно другом.

Ма нека... Нека је са својим мислима, са својим даљинама, у својим биткама Rosa de Sevilla.

Последњи пут сам погледао у правцу кафеа, замислио је како тамо мирно седи и чита своје скрипте и пустио да се догоди.

Bruxelles, 28.01.2018.
Београд, 12.09.2018.

 

Измењено, допуњено: 13.07.2026.