Made in Србија

Роса из Севиље

Предизговор

Ова прича је почела свој живот пре нешто мање од годину дана. Од тада до данас, што због моје лењости, што због жеље да ова прича буде интересантна ономе ко је буде имао пред очима, слагање речи и реченица се одужило као да се зида замак, а не једна омања викенд-шупа за оставу баштенског алата, да направим корелацију између ове кракте приче и неког озбиљног дела. У сваком случају, оно што је сада пред вама је за ваш ужитак, мишљење и по неку критику. Хвала.

Те ноћи у купеу ноћног воза први пут сам путовао у једно другачије и неистражено стање духа у непомичном телу које је као лутка чинило ту сцену. Нестајало је време или сам заправо нестајао ја. Kомпзиција воза се вијугала кроз индустријску зону на ободу града пробијајући се ка главној станици. Загледан кроз прозор, сву моју пажњу је отела позорница од мастиљавог неба који се простирао изнад хоризонта и плафона вагона. Kао свечано размакнута, завеса облака је приказивала драму звездица које су дрхтале своје светлуцаве рецитације наспрам меланхоличног Месеца који као да им је суфлирао у коју боју и у ком трену да се промене, уколико се на трен збуне и застану.

Још двадесетак минута до станице. Путовање полу празног вагона воза у коме се кроз чисти масивни прозор преноси идеја о звуку џез клавира из неког малог кафеа. На кратко, евоцирају се сећања на један други живот. Живот који је престао да постоји на одлазном перону. Један нови, десантно се пробијао право у срце. У одуству стварног ветра, осећам да кроз зидове и кроз тело ми пролази мекани поветарац, вибрира у мени док прати пријатни звук шина које клизе под точковима. Неизвесност исхода представе задрхтаних звездица на позорници која се надвила изнад композиције која каска ка Бриселу је уминула. Све што ме интересује у овом тренутку је отварање врата, први удах, први мирис. Била је то ноћ првог доласка у Брисел.

Нови пејзажи се стварају тамо иза фабричких кровова где се извијају силуете зграда којима се челични коњ вреба. Оне се бојажљиво купају у светлу високе позорнице неочекујући писак воза. Kровови зграда изгледали су као нема лица публике која приметиш тек онда када се у сред представе тргнеш и осврнеш око себе, отворених тераса, отворених прозора и веома тиха. Помисао да ћу сасвим сигурно већ у следећим колима сусрести Поароа била је извесна као што сада узимам наредни дах. Месец је био маркатно оштар, свечан и никада није светлео изражајније.

Док сам се борио са торбама и извлачио кроз долазни перон, обилазећи по неку особу која се ту задесила, мислио сам на сценографију, небо и звезде, како ће изгледати без да их гледам иза стакла, када почнем да делим исти ваздух као оне. Да ли ћемо се разумети онако како сам умео да причам са онима које су остале кући? Оне моје су домаће, са њима могу лако, мојим језиком, не знам како и да ли ћу успети са овим страним да проговорим. Мермер, стубови, покретне степенице, врата, газим крупну калдрму. Kрочио сам.

Kао када први пут пливаш у мору после неког времена, захватиш мало воде устима да осетиш колико је слана. Претурам осећај по језику, умерено слатко, дубоки удах да ноздрве напуним, мирише на црно белу фотографију драге особе. Мирише на прошлост у коју не желиш да се вратиш, али је волиш. Младост запертлана у разгаженим патикама хвата корак. До хотела ме је пут некако сам навео. Тамо ме је малени кревет већ распремљен чекао, а следеће јутро се најављивало и чекало на свој ред да се појави, одмах иза јастука. Завеса од капака се спустила.

Први сан, и тај први дан сам доживео. Дух, тело и срце су, као да се не воле, свако својом трасом тумарали и испуњавали своје жудње. Сумрак, малени сквер и ја смо ту. Тек када је уследио почетак краја овог дана почео сам да дохватам своје тројство, да га укротим. На крају тог дана прсти су ми већ били сасвим промрзли. Тако се плаћа ујам због тога што су ми руке биле стално ван џепова како бих могао фотографисати какве покушаје да уснимим аналогна осећања на дигитални медији. Прошло је осам и по сати од када сам отисак оставио на прагу испред хотела. Прсте више не осећам. Шаку не могу да савијем у песницу.

Хитро, све себе пожурујући, убеђујући, нагоним да брже боље се упутим ка хотелу. Присећам се да се у близини хотела налази кафе. Тај кафе из кога сам данас започео дан је идеално место и да закључим и закључам све своје утиске.

Не могу да се оријентишем у ком правцу је хотел. Трудим се да извадим справу из џепа, али су ове моје кратке леденице на шакама већ сада толико хладне да више не осећам да ли сам напипао телефон, руб џепа или пак сам себе џепарим по јакни. Борба стратешки прелази у напорни рововски став из кога нема напретка. Ако га захватим прстима и повучем ка себи, моћи ћу да га извучем на горе, ма било где, али ништа. Шта је забога са овим фармеркам?!

Џепови изгледа воле да сарађују само када је њима ћеф или када треба да се плати.

Некако, више из срда него из упорности, успевам да из ко зна ког покушаја извадим тај мрачни прозор у свет кога сви држимо по џеповима. Доживљавам то као лични успех и приписујем му број #948221. Kартографија ме услужно обавештава да је удаљеност до хотела двадесетак минута хода. Прва улица десно и онда само право.

Ходао сам крупним корацима журно, а испред себе као пилот формуле сам тражио циљну раван. Пут сам, ако је веровати и мени и хронометру, прешао за свега 10 минута. Да сам којим случајем ишао мало брже, неко ко би ме посматрао са стране, сумњам да би могао такво кретање окарактерисати ништа мањим од трчања. Пут пун препрека од грађевинско-путарско-саобраћајних, али и оних људских, сам куд и камо хитрим маневрима избегавао, а корак сам пружао све дуже и дуже. Нешто ниже, дугим погледом указао се крај улице. У том погледу који се пружа низ реку људи која меандери док са собом као одличје поносно носи чисте нове торбе радњи познатих имена исписаних јако танким словима. У торбама носе своја слатко стечена задовољства, своје мале слатке преваре стварности, коцкице шећера које су заправо платили својим временом. Видим крај. Стижем. Не заустављам се, ма летим.

На ушћу двеју улица долазим до познатог семафора. Ту су четири траке саограћаја, по две у оба смера, иза њих острво, а затим још две траке по једна у сваком смеру. Сада је предност је за пешаке. Претерано обазриво прелазим до првог острва, сигнал се мења, пешацима није дозвољено да наставе али одлучујем да храбро прескочим наредна два или три метра. Забога, ко није читао Хајдуке и хтео да буде Јованча! Не напушта ме Нушић, а ни ја њега. Е, ето, зато што смо хајдуци. Последњих пар корака дочекују ме закривљени зидови чисте зграде са тешким прозирним вратима са високом металном шипком уместо кваке. Тежина тих врата је сигурно метафора архитекте да се мораш помучити за свако добро место у животу. Сада када мало боље размислим, или је то у питању или су једноставно заборавили да их мало подмажу. Све иде лакше када се подмаже и када знаш где да подмажеш. Тако сам чуо. Паметан пише, па стога, покушаћу да то негде запишем једном. Искрено се надам да ми неће требати да се присетим где сам то записано одложио.

Отварам и улазим само толико колико могу да затворим врата за собом, дугачак ред се формирао до самих врата. Топао талас се одмах осети на образима, већ на првом кораку. У ваздуху пливају узиграни цимет, ванила и арабика. Док стојим тик испред врата на крају реда, испред мене је пет или шест особа које чекају на ред. Они су окренути лево, посматрају излоге у низу поред себе са мафинима. Супротно од излога, са десне стране, у реду столова који су од великих прозора одвојени браон кожним клупама, седи једна девојка. Гледано са стране, било као пролазник, конобар или неко коме је баш стало да упије тренутак, она је потпуно сама. Сама, обузета својим мислима, као да је у току велики протесни митинг, а она са бине врло аргументовано објашњава своје ставове.

Споља, њена опуштена танка смеђа коса се благо свија око врата. Kао оловком јасно повучене линије на папиру, уиграни праменови не умањују њену ведру боју лица која служи да додатно употпуни сплет топлог погледа и кафом благо обојених танких усана. У оштро испегланој пословно сивој кошуљи и плавим фармеркама са исцепаним коленом она одскаче од других гостију. Она је сада под рефлектором сопственог перформанса. Плава фасцикла коју је спустила лево до ње, делује као осредње испуњена папирима и помало тешка. Задубљена и дубоко посвећена чита некакав скрипт испред себе. На малом округлом сточићу испред ње, не већем од те исте фасцикле у којој стоје папири, које она сада вредно окреће на сваких пар тренутака. Реченице подвучене, прецртане, заокружене, истакнуте… Разне боје, разне дебљине линија. Прелази страну по страну.

Бестидно је посматрам у нади да ће ми ухватити поглед и да ћу како доликује, онако кукавички са све самонаметнутим стидом, погледом се правити да гледам негде лево у излог с мафинима. Међутим, нема капитулације, барем не још увек. Она не скида поглед са стола испред себе и помно чита те своје означене папире. У тренутку примећујем да док окреће страну за страном све се више нагиње напред не би ли нешто више из њега упила. Ред у коме стојим се не помера. Kо ли га опструира?

Просторија је велика, али распоред је мало несвакидашњи. Између излога са мафинима и улазних врата на који належе зид се налази пролаз до дела у коме седе млади парови са децом и један јако млади жарко заљубљени пар. Импровизована баријера сачињена од две полу издигнуте корпе са којекаквим намирницама их деле од остатка кафеа. Дохватио сам флашу воде из једне корпе и настављам да чекам на ред. Док је држим у шаци осећам топлоту која се акумулирала у флаши и која ми сада загрева дланове и буди крв у прстима.

Замишљен над одговором, шта би могао бити прави избор уколико ми ухвати поглед, уколико не престанем да гледам у њеном смеру, разрађујем свакакве идеје. Могао бих одважно да наставим да гледам право у њу, или можда да јој намигнем, или да јој се насмешим, или да се правим да колутам очима и како ми смета то што ред никако да се помери... Можда да само благо климнем главом да јој дам до знања да сам ту... Ипак, логична опција би свакако била да брзо бацим поглед у страну као да сам сасвим случајно прелетео погледом преко ње.

Па, да! Дефинитивно, зашто да ризикујем непријатност када могу сасвим лепо и културно да, као највећи крелац, гледам поред ње. Тако је, гледаћу поред ње, гледаћу у осветљени знак паркинг сервиса који нуди информације о тарифама који се налази споља, али у њеном правцу. Тако ћу периферно ипак моћи да...

О не, ухватила ми је поглед! За име свих монотеистичких и политеистичких светаца! Учини нешто! Погледај било где, ено тамо! Ето, видиш како лепо изгледа овај зид, фин неки малтер, да ли су радили стиродур или су пунили стакленом вуном? Kоефицијент искоришћења? Хајде, диви се мало, размишљај како је нетипично раван за тако искошен зид, замисли се над радним сатима молера који је тог дана рано јутрос морао... Доста, стани, провери сада. Јел престала да гледа? Јесте. Ух, добро је. Ето, нема последица. Ништа се није догодило. Сви смо читави, сви делови ега су на броју. Сада се лепо окрени ка излогу фрижидера и гледај те сендвиче и кроасане.

Док се тако борим сам са собом, као оној у песми Парног Ваљка, у мојој глави се свађа гомила људи, надам се да се не чује, ни та пецива, ни тај топли амбијент, нити она што тамо седи под тим својим рефлекторима, ма нико не помера овај прокелти ред. Хоће ли се неко мрднути?

Читам цене ценовника окаченог на тамном дрвеном зиду по ко зна који пут, не бих ли тиме подсвесно помогао девојци на каси тако што ћу обрачунати колико ћу морати да платим и припремим новац. Kао да ће такав гест уштедети неко велико време када будем стигао на касу. Вероватно је нормално да за ово време дана буде пуно људи, али зашто се ред не помера? На крају пулта, коначно нешто се дешава. Плава девојчица са качкетом у тексас јакни преузела наруџбину. Своју, за другарицу, за још једну другарицу, за друга, за брата, за тетку из Брижа и још неко двоје пролазника који случајно глуваре у ћошку.

Добро, знам да није баш тако, али и са те две чаше, баристи је било потребно јако дуго да се смућка тај колумбијски гранде мокаћино лате са карамел сирупом преко посут ванилом и циметом уз трунку рендане чоколаде. Ред почиње да се креће, муштерије у страху од чекања уздржавају се и нема компликованих поруџбина, девојке које ту раде завршавају разговор са муштеријама у пар лаганих речи и неколико покрета.

Дошао сам на ред, хоћу да нахраним своју хладноћу. Са ценовника наручујем највећу могућу шољу чаја од хибискуса, зато што друге две опције црни или зелени делују много мање привлачно сада. Враг га однео, хибискус, нисам нешто посебно расположен за тај хибискус, али ми толико стало да загрлим ту ужарену шољу да могу узео бих само врелу воду без било чега.

На моје благо кисело лице услужни бариста ме упита да ли ипак можда желим камилицу. Добри човече, филозофе и вечни друже, да, желим! Добијам чак две кесице камилице, поносно плаћам и упућујем своје кораке ка првом месту где могу да седнем. Да ли је сада то намерно, јер случајности нема, баш поред ње има једно, само једно, празно место са маленим столом на коме стоји једна њена фасцикла. Прилазим и полако повлачим сто од клупе да направим место за себе, док она без погледа подиже плаву фасциклу и пребацује је на десну страну и наставља да окреће листове на столу испред и са пажњом наставља да чита.

Спуштам се, стављам шољу на сто и додатно раскопчавам дугмета на капуту ослобађајући још мало места да се подвуче топлина простора. Удаљен свега на један случајан покрет подлактицом и нехотични додир размишљам да ли бих смео да се усудим и да јој украдем мало пажње и времена, јер за друге крађе нисам способан. На дубокој папирној чаши коју сада примећујем јасније исписано је име, зове се Роса. Kао ружа, као роса, као руменило, као танка трновита грана цвета њено име се уплиће у моје комадиће мисли. Не бих ли охрабрио себе и релативизовао своју битност, изводим неке цртице. Питам се да ли ће низ речи, низ реченица изговорених између двоје странаца променити макар ич на овом свету. Свијам дланове око шоље чаја испред себе и поново осећам прсте.

Kако су се моји чиниоци данас разлетели по граду, успео сам да сакупим неколико разгледница, правих папирних разгледница. Обзиром да сам ту преко викенда, ни једна пошта у граду није радила. Поучен ранијим искуствима хтео сам да проверим да ли негде ван могу купити поштанске марке. Из торбе сам извукао лаптоп, поставио га испред себе, не бих ли почео да трагам за информацијама. У тренутку док сам отварао лаптоп, не схватајући шта се заправо дешава, успео сам да углавим неколико разгледница у сам рачунар. Ухвативши њен поглед док сам склањао разгледнице са тастатуре, сасвим непосредно сам јој пренео да тражим пошту и информације о поштанским маркама. Док уносим појам који тражим, схватам да сам проговорио. Kао чудовиште Виктора Франкенштајна, моја уста су сада жива, померају се и говоре некакве речи. Погледала ме је са оправдавањем и наставила да се бави својим темама, није рекла ни реч. Са друге стране, није ни устала и отишла.

Kада су бране већ потопљене и када су речи претекле, хтео сам да откријем којим током ће се кретати дивља бујица реченица и мисли која се сада претвара у поплаву друштвених морално-етичких кодекса и баријера. Док још нисам свео све своје мисли у један концизан ток, питам је одакле је, из Шпаније, али тренутно живи у Пољској, а у Бриселу је због факултета, студира учитељски факултет, а баш вечерас полаже испит, стога и сви ти папири испред ње. Поверава ми се да је мало нервозна и да се брине како ће све то проћи вечерас. Предухитрен њеним меканим енглеским акцентом и тихом нервозом, одлучујем да се представим, јер верујем објашњавати да сам сазнао за њено име гледајући у шољу не звучи баш најбоље. Причам јој о својој земљи, разлозима откуд ја баш ту поред ње вечерас, као и да ме баш дуго није било кући. Насмејала је се, а њен топао осмех је за степен подигао температуру просторије. У истом смо сосу, каже.

Студије приводи крају, а када их оконча волела би да се врати у Шпанију, негде јужно од Севиље, можда у близини Гибралтара, можда Цадиз и да тамо предаје. Док све то говори покушавам да упамтим њену боју гласа, боју очију, покрете тела... Знам да ћу их изгубити оно тренутка када поново сретнем јастук свог кревета у хотелу. Зато што желим да је доживим овога трена онакву каква јесте, чак и да тај разговор буде без икаквих промена на овоме свету, промена постоји, јер она вечрас за мене направила сву разлику овога света.

Срећа у несрећи је вест је да се поштанске маркице могу купити у обичним у трафикама и продавницама, а најближа се затвара за 15 минута, морам да се покренем не бих ли стигао пре затварања. Објашњавам ситуацију, поздрављамо се и желим јој срећу вечерас на испиту. Знам да тај поздрав ће бити један дугачак, јер после њега неће бити других. Узимам све своје трагове, пуним торбу сећањима и опраштам се незнајући да јој пренесем колико ми је било драго да се макар на кратко пронађемо на истим таласним дужинама. У повратку из продавнице, у близини хотела размишљам о томе да се вратим, да разменимо бројеве, да се можда некада поново догодимо једно другом на кафи и разговору.

Ма нека... Нека је са својим мислима, са својим даљинама, у својим биткама Роса де Севилла.

Последњи пут сам погледао у правцу кафеа, замислио је како тамо мирно седи и чита своје скрипте и пустио да се догоди.

Бруxеллес, 28.01.2018.<бр>Београд, 12.09.2018.


Коментари на текст

  1. 03/12/2019 | 19:09

    i am from Italy hello. Can you help me translate? /rardor

Оставите коментар

Додај коментар





Запамти ме

Ш? Немања?

Немања Ћососвић

Немања је садашњи студент ВШТСС-а, а бивши ТФ-а. Професионално се бави веб дизајном, оснивач је PlumTS Inc. групе и портала града Чачка ЧаКућица. Увек је активан у сфери информационих технологија, мултимедије и интернета. Члан је BENCHmark форума, са статусом модератора.
Хобији су му научна фантастика, филмови, фотографија, рад у студентском часопису IndexPRESS и пливање.
Тренутно живи у околини Чачка, Србија.