Како наћи своје место у координатном систему конфузије? Да ли оно што радим данас - сутра има смила неког? Да ли ћу пропасти и од мене никада ништа неће бити?

Један корак, једна недеља, један месец, једна година... Дани неумитно пролазе, а ја стојим. Шта је већа константа, људска глупост, или да све има крај?

Да, знам од мене зависи! Само што ми нико није дао упутство од ове игре коју зовемо живот. Када су је смишљали заборавили су да напишу правила. Можда и нису, али мени сигурно нису јавили...

Шта рећи за Србију?

• То је место где и ја живим?
• То је место где можда неко живи?
• То је место где нико не живи?

Када ме неко пита како сам, ја му кажем "Хвала Богу, никако." и благо се насмешим. Шта друго рећи, заиста?

Где год се окренеш политичари, естрада, спорт, налицкане водитељке које су умислиле да су попиле сву памет света, енглески фудбал, не, чек то је ипак добра ствар.

Одувек имам осећај да су погрешни људи на правим местима и да ће мени живот лепо да протрчи док се сви они склоне, на било који начин, из мог живота.

Где су она лепа времена, барем ја мислим да су била лепa.

Хоћу да гледам емисије које води Мића Орловић, желим да видим поново Чкаљине филмове, да читам Политику недељом испод неког дебелог храстовог дрвета, а онда остатак дана да проведем играјући шах до изнемоглости, да пишем и примам права писма, не и-мејлове, да се само мало, врло мало, ствари успоре. Сваки дан је нека журба, нека трка, нека лудница. Чини ми се да само чекам тренутак да неко викне, АЛО БРЕ ЉУДИ СМАЊИТЕ МАЛО ТАЈ ГАЗ!, авај од тога нема ништа.

С времена на време ме ухвате неке црне мисли, спас је тада наравно Ђибони – Звири и бештимје. А зашто црне мисли?
Зато што ми се гади да видим како људи око мене пропадају у овом мртвом мору Србије. Ово није моја Србија, ово је некакав ружан сан у који смо утонули 1989. године и од тада нема никога да нас пробуди. Ко је заборавио да навије сат?

Давно је нама одзвонило...

Као сваки узоран грађанин изшао сам да гласам и на овим изборима, мада нам то неког бољитка и није донело, и помало сам се разочарао. Да ли можда знате колико је људи чувало кутије, да их тобоже неко не однесе или украде гласове? Двадесет, можда и више. Помножите то са 2.000 динара колико свако од њих добија и добићете да је то 40.000 динара за само једно гласачко место, а колико их је имало укупно?

Не оптужујем ја људе који су то радили, они су то радили из њима познатих разлога и то је њихово законом загарантовано право, ипак оптужујем људе који су дозволили да се то плаћа. Ако политичке странке хоће да чувају кутије, нека плате из свог џепа људе који ће то да раде. А не да добијају паре из буџета за то. У чему је проблем распоредити гардисте или неку елитну јединицу тај дан по гласачким местима.

Можда је мој предлог оштар али у чему је проблем. Ја сматрам да гардиста или жандамерац не може да буде свако и свакако неко са лабилним духом и моралом. И онако нам војска по цео дан копа ровове и гланца оно тенкова што нам је остало. Опет онолико колико су странке утрошиле за изборну кампању, сигран сам да би могао да се сагради још један ВМА или Арена.

Један дечко са ким сам разговарао преко ICQ-а, каже, цитирам “везаност за власт и остале ствари су за малоумно становништво које је и доконо”. Према томе испаде да је 60% и кусур становништва описано у његовој реченици. А да ли је заиста тако?

Свако од нас, хтео не хтео, плаћа порез, а тај порез иде у буџет, а са тим новцем располажу наши, не тако драги, политичари који су добили власт. И онда да ме не интересује шта раде са мојим новцем?! Хех, био бих луд када бих то дозволио.

Пре скоро 13. ~ 14. година је урађен тротоар кроз Атеницу од школе до Трнавске речице, и ту је остало до дана данашњег. Нико никада се није сетио да становништву Трнаве кога има приближно 6.000 да направи тротоар од Трнавске речице до раскрснице и од раскрснице до школе у трнави, то је свега 2 км тротоара. Заиста срамота над срамотама. Тек пре 3ве године су заиста решили проблем уличне расвете.

Шта рећи...